Због чега треба играти шах?

Историја шаха

Као игра постоји више од две хиљаде година. Потиче из Индије (први подаци се налазе у Ведама). У самом почетку и дуго потом имао је ексклузивни карактер – игра је била намењена касти Кшатрија (ратника) ради изучавања ратне стртегије. Каснији подаци о шаху налазе се у персијској књижевности, куда је дошао посредством Александровог освајања Пенџаба.

Древна Кина и Египат засебно су развили сличне игре са плочицама. Преко Арабије прелази у северну Африку и маварским освајањима преноси се у Европу (Шпанију) и затим се даље шири. У Русију долази нешто касније, директно из Персије. Келтски краљеви су редовно играли шах, а у средњем веку он чини једну од септем артес пробитатес (7 ритерских вештина) које су твориле витешко васпитање. Краљ Фердинанд и Изабела од Шпаније, Волтер, Наполеон, Бенџамин Френклин били су фасцинирани шахом.

Сама игра је набијена симболичним значењима. Црно бела схема шаховнице подсећа на мандалу као уоквирену слику космоса, указујући на борбу таме и светла (јин и јанг), сукоб нагона и разума, реда и случаја, испољавања разних могућности једне судбине… Ивице квадрата указују на 4 стране света, док 64 поља симболизују космичко јединство (схема је примењивана при изградњи раних хиндуистичких храмова). Подсетимо се да и укупан број варијација кинеских хексаграма у Књизи промене износи 64.

Поглед на шах из угла педагогије

У основи педагошког оптимизма (вере у могућност образовања) који је тековина француских енциклопедиста и епохе просветитељства, јесте идеја да се могу побољшати перформансе организма (тела) и духа васпитаника – интелект, карактер, морал, емоције… Додуше, педагози су увек били помало подозриви према игри као васпитном принципу, вероватно, јер она у чистом виду не доприноси остваривању неког посебног, унапред утврђеног циља. Она развија способности – не даје рецепте. С тог становишта постоји парадокс да што је игра даља од реалног живота , њена васпитна вредност је већа.

Шах је игра богата симболичким функцијама у значењу те синтагме како је схвата развојна психологија или педагогија. Структурално то је игра са високим степеном сложеност и чврстим правилима. Пијаже и његови следбеници (Колберг) су играма са правилима давали прворазредан значај у моралном развоју детета, док су с друге стране Виготски и његови ученици операционализовали педагошке теорије посматрајући човека као анимал сyмболицум, а васпитавање као интериоризацију симбола културе што је заправо спроведено у духу Касирерове гносеологије (материјалистичко и дијалектичко тумачење).

Постоје многи покушаји да се савремене теорије васпитања опредмете у пракси. Курикулуми (програми) у елементарном образовању засновани су на епистемологији савремених наука, мада не увек доследно. У томе постоје разлике између пре-школских и академски оријентисаних образовних програма у школама. Питање садржаја програма је увек било важно при њиховом креирању. Они су интегративни на пре-школском нивоу; аналитички организовани по научним дисциплинама у школи.

Дидактика дуго времена није ширила свој класични репертоар. Школа Коменског још увек представља образац. И упркос јаком утицају алтернативних педагогија, школа остаје тврд орах конзерватизма.
Ипак, пракса је одувек била отворена за различите иновације кроз историју. Веза шаха и математике привукла је пажњу још класичних мислилаца епохе. Међу велемајсторима значајан број су математичари. Али постоји и сасвим друга страна приче… Педагоге је привукла чињеница да се међу велемајсторима шаха све више срећу… деца! Што уосталом посећа на Моцарта, Гауса (нису шахисти), Ј.Полгар, Б. Фишера…

Школа шаха за децу

Шах као део курикулума у образовању: данас преко 30 држава има шах у школским програмима – у Русији је то случај већ 40 година уназад. Xон Лок помиње шах у својим Мислима о васпитању (као незаобилазног у формирању и васпитавању савршеног гентлеман-а); постоје већ дуго времена организовани напори да шах постане део образовања на свим узрастима. У Србији је шах факултативни предмет у ОШ; 1935 министар просвете Краљевине Југославије препоручио је увођење шаха у тадашње јавне школе.

Много користи од играња шаха

Осим позитивног утицаја на развој ученика шахом се може утицати и на побољшање образовних способности. Шах подстиче развој памћења, концентрације, брзине рачунања, визуелног изражавања, логике размишљања и расуђивања. Шах се врло успешно може уклопити у сам образовни процес.

Шах је постао део школског програма у више у 30 земаља света.

Неки родитељи су већ сведочили о користима играња шаха код своје деце, поготово у смислу менталног развоја.

Други опет траже позитивине резултате касније у животу детета јер шах је као и стратегија живота –  побеђујеш, губиш, планираш, сарађујеш. Деца то не разумеју док су мала, али ће једног дана то схватити и има ће много користи од искуства играња шаха.

Неке од предности:

Одлучивање: Контролирање импулса, постављање циљева, идентифицирање алтернатива и последице су све саставни део игре шаха. Када играте шах морате доносити одлуке и решавати проблеме сваки пут те преместити фигуре. Морате контролисати своје импулсе и поставити краткорочне и дугорочне циљеве како би стекли предност и побиедили у игри.

Конкуренција: Једна од вештина које дете може научити кроз шах је конкуренција, они уче да се такмиче са својим вршњацима у пријатељском окружењу. Деца су у стању савладати потребне вештине кроз праксу, да буду милостиви победници и срчани али поштени губитници.

Заједница: Још једну вештину деца упознају кроз шах, а то је осећај за заједницу. Дајући руку помоћи другој деци која уче како играти игру.

Фер плеј: Играње игра шах помаже деци да научите фер-плеј, то је врло важно у каснијим годинама детета, како да третирају остале искрено и поштено, те да поштују друге и туђе осећаје. Осим тога, шах учи како се односити према другима једнако. Они ће играти против деце свих националности, раса, полова и различитог узраста. Они ће открити да свако ко игра шах има једнаку прилику да победи у игри. Такође, научиће играти игру по правилима, а они знају да ће сви имати тачно иста правила.

Напоран рад: У игри шаха, деца уче вредност напорног рада, они морају учити игру, од почетне тактике до напредних стратегија. Ове вештине биће им од користи јер ће знати да ће успети само уз напоран рад и упорност.

Самоконтрола: Потребно је управљати осећајима у сваком положају у игри. Ако не контролишете своје импулсе направићете превид, а можда нећете видети да је ваша позиција је у опасности.

Одлагање задовољства: Понекад у шаховској позицији, боље је не појести фигуру, већ чекати бољу прилику.

Идентифицирање и изражавање осећаја: Играње шаха нуди прилику за разговор о осећајима који се јављају у различитим ситуацијама. На примјер: „Ја сам погрешио …“